Uvod u Bolonjski proces

Stvaranje jedinstvenog evropskog prostora visokog obrazovanja, popularno “Bolonjski proces”, predstavlja najveći proces promene visokog obrazovanja u Evropi do danas. Proces je formalno pokrenut 1999. godine na Samitu ministara obrazovanja evropskih država u Bolonji, kada je 29 zemalja potpisalo Bolonjsku deklaraciju i dogovorilo se da radi na međusobnom usklađivanju sistema visokog obrazovanja, a zarad:

povećanja kvaliteta visokog obrazovanja,
povećanja kompetitivnosti Evrope u odnosu na druge delove sveta i
povećanja mobilnosti studenata, nastavnog i administrativnog osoblja.

Suština Bolonjskog procesa je usklađivanje sistema visokog obrazovanja u 10 jasno definisanih oblasti:

usvajanje sistema lako razumljivih i uporedivih akademskih zvanja, takođe i preko implementacije dodatka diplomi (Diploma Supplement);
usvajanje sistema zasnovanog na dva ciklusa studija – osnovne i magistarske studije (3+2 ili 4+1);
usvajanje sistema kredita (ECTS sistema);
unapređenje mobilnosti studenata, nastavnog i akademskog osoblja;
unapređenje sistema osiguranja kvaliteta i saradnje na nivou Evrope u osiguranju kvaliteta;
promocija evropske dimenzije visokog obrazovanja (kako kroz međunarodnu saradnju tako i kroz posebne studijske programe);
promocija koncepta doživotnog učenja;
učešće studenata u odlučivanju, pogotovo po pitanju reforme visokog obrazovanja;
promocija privlačnosti evropskog prostora visokog obrazovanja;
uključivanje trećeg ciklusa (doktorskih) studija i povezivanje Evropskog prostora visokog obrazovanja sa Evropskim prostorom istraživanja.

Uz sve to, posebna pažnja posvećena je socijalnoj dimenziji Bolonjskog procesa.

Na skupu u Bolonji dogovoreno je da se svake druge godine održavaju ministarski sastanci na kojima se, na osnovu izveštaja nacionalnih ministarstava, ali i međunarodnih organizacija i mreža, ocenjuje stepen implementacije Bolonjskog procesa, koliko je koja zemlja napredovala i koji su problemi u sprovođenju reformi. Ministri takođe definišu prioritete za naredni period i primaju nove zemlje članice. Nakon svakog sastanka se izdaje saopštenje (Praški kominike 2001, Berlinski kominike 2003, Bergenski kominike 2005) koji ima istu težinu i važnost kao i sama Bolonjska deklaracija, i samim tim postaju integrativni deo celog Bolonjskog procesa.

Srbija je Bolonjskom procesu zvanično pristupila u septembru 2003. godine na ministarskom sastanku u Berlinu, kada je, na osnovu izveštaja koji je podnelo tadašnje ministarstvo, ocenjeno da je Srbija, uprkos činjenici da se priključuje sa zakašnjenjem, napravila izuzetno značajne korake u pogledu reforme.